Sandra Ljubinković je iz Beograda, Srbije, ima 40 godina, živi u Amsterdamu. Na pitanje kako bi opisala sebe Sandra je rekla da je osoba koja se ne uklapa a to je jedna od njenih najboljih osobina.

Opisala je sebe kao strastvenu dušu, živahnu osobu, slobodnu, putnicu, lutalicu, osobu koja uživa u životu i iskustvima u svim njegovim oblicima, sa saznanjem da smo mi nešto više od svog tela, uma, emocija, koncepta, ili želje. ..

Njena velika posvećenost radu sa ženama iz svih krajeva i sfera života i bezuslovni pristup ljudskom biću je njen beskrajni potencijal.  

Sasvim je prirodno da želite da podelite radost, otkrića, uvide i perspektive sa drugima, posebno ako su to osobe koje se bore imaju poteškoće ili doživljavaju beznađe i zbunjenost. Nasa namera da pomognemo u kojoj god meri je to moguće je istinsko saosećanje a to se ceni i podržava.   

Kao i na mnoge zene na Balkanu, rat je ostavio veliki uticaj na nju i na njene uspomene. Ne može da zaboravi atmosferu s početka 90-ih, naelektrisana  situacija-podele, kada je njen otac protestovao sa srpskim nacionalistima dok je ona na drugoj strani protestvovala sa studentima i opozicijom protiv rata.

Na strani sam svih žena koje su viđene i koje nisu. Žena čiji se glas čuo i čiji još uvek nije. Naučila sam da budem jaka u svojoj slabosti i slaba u svojoj snazi jer sam želela da pronađem balans u svemu tome, naglašava Sandra.

Prijatelji i porodica su me podržavali i zajedno sa mnom izlazili a to i danas čine. Najbolji deo mog aktivističkog puta je da imam prijatelje kojima mogu da se obratim, koji su me u svemu podržavali, plakali sa mnom, smejali se, sedeli sa mnom u tišini i ostavljali mi prostora. Ako imate sreće onda imate puno ljudi koji vas čine srećnim, ali uvek postoje oni posebni, oni koji vam daju energiju, koji su s vama u dobrom i lošem, oni u čijem društvu dan izgleda svetliji…koji vas do suza zasmejavaju, sa kojima se iz srca smejete, oni su genijalni, nežni, iskreni, smeli, smešni, oni koji mogu biti sa vama…

Projekat koga će se Sandra uvek rado sećati je „Sve dok se nasilje ne zaustavi“ čiju je kampanju radio Centar za borbu trgovine ljudima a čiju je organizaciju ona vodila. Sve u vezi sa ovom inicijativom je bilo posebno (2006.godine) jer je postojao tim koji je bio predan i strastven tim ATC u to vreme sa 500 volontera koji su bili uključeni u kampanju uključujući i 70 starijih građana volontera iz Beograda koji su se strastveno angažovali u medijskoj kampanji “Biram DA kažem NE-Dok Nasilje ne prestane„ što je postavilo nove standarde u društvenim kampanjama u Srbiji kada je prikupljeno pola miliona evra u pro-bono uslugama, prikupljeni su fondovi za skloniste za zlostavljane žene u Beogradu. U kampanju su bile uključene vrhunske glumice iz Srbije i regiona koje su izvele „Vaginine Monologe“. Sećam se ove inicijative sa velikim ponosom i radošću i uvek mi izmami osmeh.  

Mislim da su prava zena u Srbiji danas ugrožena zbog smanjenog prostora koji imaju u civilnom društvu. Rekla bih da taj „zatvoren prostor“ nije trend koji prolazi već je trenutna i buduća realnost naše političke, društvene i ekonomske scene. Ovo od nas zahteva da razmišljamo drugačije, kako bi dublje razumeli zašto su naši sistemi srušeni i primenili objektiv ljudskih prava na naš rad.  

 

Glavni izazovi su:

  1. kumulativni uticaj formalne i neformalne državne intervencije za kontrolu civilnog društva, kao i nedostatak vladine akcije da zaštiti aktiviste i zaštitu ljudskih prava, ima nesrazmeran uticaj na politički glas žena, LGBTIQ osoba. Postojeća diskriminacija u društvu ne samo da utiče na njihovo iskustvo ograničenja civilnog društva, već ih čini lakim metama za državne udarce.
  2. Različita primena zakona i politike u Srbiji nisu neutralna birokratska sredstva, već su mehanizmi države da ućutkaju kritičke glasove i da ojačaju status quo društva, koje se odlikuje sistematskom marginalizacijom žena i LGBTIQ osoba.
  3. Česta činjenica za aktivistkinje, organizacije u kojoj su lideri žene i žene zaštitnice ljudskih prava, upotreba seksualnog nasilja da se one ućutkaju ili zastraše je jedno univerzalno praktično iskustvo.

Ona je aktivista sa iskustvom od 20 godina i sebe smatra srećnom osobom! Svi trenuci su srećni iako se ponekad cini da smo očajni. Zahvalna sam na svakom preživljenom trenutku jer su me oni oblikovali u ono smo sam danas. Najsrećniji trenuci su oni kada ste povezani sa aktivistima sa kojima radite, gde postoji međusobna iskrenost, blagost i briga za srca i duše svakog od nas!   

Osnažiti žene znači biti bezuslovno predan. To je veliki poklon kada svoje znanje i veštine možeš da ponudiš u praksi. Mi često mislimo o  životu kao o problemu koji treba da rešimo tako da kada čujemo tuđe probleme nismo u potpunosti prisutni nego smo prezauzeti razmišljanjem kako da odgovorimo toj osobi. Mislimo na to kako treba da kažemo pravu stvar, popravimo tu osobu ili da nađemo rešenje za nju.

To znači da onda kada se osetiš bezbednim da sa nekim podeliš ono što imaš u sebi- bez cenzure. U potpunosti. Bez predrasuda. Kada nema potrebe da budeš ništa drugo osim onoga sto jesi, upravo tada u tom trenutku. Bez žurbe ni za ničim. Bez skrivanja od neprijatnosti. Samo radosti, sreće, kada tvoja saznanja nisu preuzeta iz tuđeg iskustva. Da li se sećate šta se dogodilo kada su se prema vama ophodili na ovaj način? Osećali ste se oslobođeno. Oslobođeno nagomilanih emocija. Emocijama koje su proistekle iz nas. Tada kad životna energija proleti kroz nas, naš prirodni tok se obnavlja.

Ali mi smo toliko skloni želji da pomognemo drugima. Da rešavamo probleme, preoblikujemo, otklanjamo bol, izgradimo drugu priču, da znamo šta treba da se desi, da odlučujemo šta je najbolje, da intuitivno znamo šta se dešava, da delimo bol, da se lično identifikujemo sa situacijom, da se vežemo zbog iskrenih stvari, da se povežemo sa osobama zbog stvari koje one prolaze u tom trenutku. To je ono što smo mi naučeni da radimo.

Mi takođe imamo sposobnost da zadržimo prostor. Ovo dovodi do oslobađanja, izlečenja i učenja iz istog. Rezultat toga su magične transformacije. Ako im dopustimo da se dese. Prisustvo stvara prostranost oko kontrakcija života. Prisustvo je inteligencija koja stvara dovoljno prostora za život da se neprekidno razvije i pokrene.     

Sa produbljivanjem našeg razmišljanja vežbamo veštine i dajemo potencijal prostoru i transformaciji da se lakše razvije.

Ponekad budem oduševljena zbog cilja, destinacije, budućnosti, „mesta gde treba da budem“, zaboravim gde sam trenutno, mesto na kojem se nalazim, mesto sa kojeg ću napraviti sledeći korak, mesto gde je život.

„zaboravljate da sada dišete, da je to putovanje u jednom dahu, trenucima. Zaboravljate svoje prisustvo, tako kruto, tako pouzdano, tako konstantno u stalnoj promeni putovanja. Destinacija je postala važnija od prisustva, i vi ste izgubljeni u vremenu.. Sreća nije mesto na koje ćete stići. Sreća neće izgledati magično na kraju vašeg putovanja. Ime sreće se zove sada. Sreća je u svakom koraku koji ste napravili i koji niste napravili. Sreća je u smislu življenja, kada vam se jace zalupa srce i kada padate, u ritmu otkucaja srca.    

Dakle to je ono gde se danas nalazim, ne zaboravljam da sreća ide s mnom, radim sa izuzetnim i posvećenim feministkinjama, aktivistkinjama i onima koje leče zajednicu, stvarajući prostor za dublji rad sa ličnom/ unutrašnjom dimenzijom aktivizma. Posvetiti se prisustvom, unutrašnjim aspektom iz našeg iskustva je važno za aktivizam je efikasno i održivo.  

Takođe, nudim prostor za održanje otpora / aktivizma kroz uvođenje alata koji podržavaju veštiji lični rad u našim grupama i mrežama, i omogućavaju načine organizovanja koji ilustruju vrednosti koje želimo da ostvarimo u svetu.

Ja sam deo mreže globalnih praktičara koji nastavljaju stvarati prostore za obnovu i osnaživanje aktivista kao deo ženskog pokreta i drugih pokreta za socijalnu pravdu koji će nastaviti da dele svoje znanje i iskustvo.

Ona radi na „Holističkoj sigurnosti“ u politici samo zaštite i zaštite staranja aktivistkinjama – gde je hitnost podrške zajednicama i pokretima u smanjenju prostora civilnog društva: queer (LGBT), feminističko i anti rasističko samopouzdanje koja ima veze sa stvaranjem i formiranjem krhkih zajednica, prikupljenih iz iskustava uništenja.

Njih (aktivistkinje) mi uzimamo za ozbiljno i transformišemo ono što je važno; ženski život je važan; život obojenih je važan; život queera je važan; život osoba sa invaliditetom je važan; život trans-osoba je važan; siromašnih; starijih ljudi, život zatvorenika je važan. Za one koji moraju da insistiraju da su važni za jednu stvar/ važnost: boriti se za sebe.

Ima dva omiljena citata koje želi da podeli s nama:

Moja misija u životu nije samo da preživim, već́ da napredujem; i da to učinim sa malo strasti, saosećanjem, uz humor i sa stilom „-Maja Angelou

Raskidam sa onim što mi šteti. Raskidam sa onim što me je upozorilo da nije dobro za mene. Raskidam sa devalvacijom svojih najdubljih želja.

Raskidam sa onima koji crpe moju energiju. Oduzimaju mi vreme. Oduzimaju sreću.

Odbijam razmišljanje koje mi baca sumnju na moje talente. Moje kreacije. Moj jedinstven način rada. Raskidam sa dosadom i odbacujem je daleko. Raskidam sa onim što me odbija onakvu kakva jesam i kakva postajem.

Uparila sam se sa platformama koje podupiru mene i moje stvari. Uparila sam se sa onima koji su mi potpora. Uparila sam se sa onima koji ne uzimaju od drugih već znaju kako da žive u uzajamnoj razmeni.

Chani Nicola

Aktivista