Rada Iveković (72) rođena je u Zagrebu (Jugoslavija). Nema roditelje niti decu, jedini član porodice je suprug Goran Fejić, rođen u Sarajevu.

Kada su je pitali da kaže nešto o svom karakteru, rekla je da nije sigurna šta bih mogla da kaže o sebi u nekoliko rečenica jer ne bih želela da odgovori na način u kome su ljudi skloni da sebe predstave u najboljem svetlu. Misli da je bolje da drugi procene. Možda se radi o tome – da  je ona konstantno menjala discipline, poslove i mesta boravka. Ona je u suštini želela jednu stvar – da rat i nasilje, pogotovo nasilje i nepravda nad ženama, nestanu.

Veruje da je bila te sreće što je imala srećno detinjstvo i da je lično izbegla rat i živela u vreme mira u Jugoslaviji (1945-1991). Naivno i pogrešno, u to je vreme mislila da mir traje doživotno. Imala je brojne prijatelje i ljude kojima se divila, i ne želi ni jednog od njih da zaboravi. U kontaktu je sa mnogima od njih. Jedna stvar koju ne može da zaboravi jeste Jugoslavija koja, ma koliko nesavršena i autoritarna, misli da je nesumnjivo bila bolja od uslova koje danas imamo na nekadašnjem jugoslovenskom prostoru. I svakako, nikada se ne zaboravljaju roditelji, i u njenom sećanju oni pripadaju istom skupu kao i ta zemlja.

Izjavila je, da je danas borac protiv nejednakosti a da je njena prva motivacija za borbu protiv ugnjetavanja žena krenula iz rane mladosti kada je posmatrala nejednakost moći između njenog oca i njene majke, a kasnije tu isu nejednakost u društvu i na radnom mestu. Iako njen otac nije bio nasilan patrijarhat je na kućnom nivou kao i na društvenom i državnom nivou bio očigledan. Mislila je da to nije pravično prema ženama. Njen otac je umro pre nego što se razvila u feministkinju (ali bi je verovatno podržao samo zato što je njegova ćerka, iako nije sigurna da bi podržao feminističku stvar uopšteno). Njena majka ju je u svemu podržala, iz tvog izvora i danac crpi energiju, dugo nakon njene smrti. Što se tiče njene generacije feministkinja, rugali su im se kada ih nisu napadali, većinom muškarci, kolege, novinari i uopšte štampa (sa jako malo izuzetaka, ali ih je bilo nekoliko).

One su podržavale jedna drugu, što je vrlo važno. Zadovoljstvo je to da su, u mestima u kojima je živela, osnovni feministički stavovi i zahtevi, posebno oni o nasilju nad ženama, postali zvanično prepoznati i priznati, kao i uopšteni. Ovo nije svuda slučaj, ali postoji spor napredak u prihvatanju feminističkih zahteva, što nimalo ne znači da su žene postale jednake (u smislu jednakih prava ili ravnopravnosti na mestima gde su ih, manje ili više nedavno, postigle).

Za njenu generaciju u Jugoslaviji, njihovo prvo javno angažovanje u pokretanju ženskih pitanja i njihova dugogodišnja istrajnost u većim gradovima od kraja sedamdesetih (1970…), bili su od velike važnosti i omogućili im da nauče više, da razviju feminističko znanje, da dalje prošire svoj aktivizam kao i da razviju praktično političko znanje.

Seća  se ovih ranih aktivnosti. Šta je bilo specijalno u svemu tome: blizina ličnog političkog angažmana kao feministkinje sa profesionalnim angažovanjem mnogih od njih. Ponavljale su feministički slogan „Lično je političko“ ili „Sve je političko“, ali je to zaista bilo tako. Jedno glavno pitanje koje je nastalo iz tog prvog angažmana bila je očigledna blizina onoga što su tada nazivale ženskim pitanjem i nacionalnog pitanja (kasnije je sa Julie Mostov uredila knjigu pod nazivom „From Gender to Nation“ – „Od roda do nacije“).

Najsrećniji trenutak njenog aktivizma bio je gledanje feminističkog pokreta kako raste kroz godine, i žene koje postaju smelije i otvorenije.

Misli da je obrazovanje najvažnije, kako u školama tako i u porodici i društvu. Pogotovo obrazovanje dečaka i muškaraca. „Osnaživanje žena“ pomaže, ali je i postalo opšte priznati slogan koji dolazi iz ideje za rodnu jednakost. Svakako da treba osnažiti žene, ali je važno shvatiti u kojem društvu i pod uslovima koje politike će se one osnažiti?

Smatra da  se moramo boriti za politiku, za politički projekat.

Osnaživanje dolazi unutar paketa politike koja se uzima u celini.

Važno je sa ženskim zahtevima ići dalje od političkih uslova i nacionalizama kakvi postoje u stvarnosti, i da se ovi prevaziđu u pravcu novih i boljih političkih konfiguracija koje mogu biti prijateljskije i za žene i muškarce.

„Osnaživanje“ žena ne deluje protiv muškarca, iako ih ovi poslednji, u njihovom uskom smislu, mogu smatrati kao pretnju, što ono nije. Muškarci su (iako ne svi muškarci) uvek imali lakši pristup javnoj vlasti/moći. Za žene ima više prepreka. Ali, da li žene žele isti pristup moći/vlasti kao i muškarci unutar društva kakvo jeste, i takve državne politike? Ona u to sumnja.

Nema ulogu u društvu, niti ima odgovornosti. Sebe smatra univerzitetskom profesorom u penziji. Radi kod kuće, što znači da čita i piše za svojim stolom.

Ne misli da njeno čitanje i pisanje imaju neki društveni uticaj. Ali veruje da naša razmena saznanja (sa feministkinjama, postkolonijalstkinjama, dekolonijalistkinjama, imigrantkinjama i izbeglicama svih nacionalnosti i rodova) kao i objavljivanje i podela svega toga sa drugima ima društveni uticaj: to zahteva vreme i prostor. Tokom vremena (preko prošlih 40 godina ili više) videla je veliki napredak žena i feministkinja u prostorima Jugoslavije, zapadne Evrope, ali isto i na drugim prostorima sa kojima se upoznala, kao u Indiji, Tajvanu i drugde.

Sa druge strane, podseća nas da ne smemo zaboraviti da takav napredak feminističkih ideja često dovodi do novih i neočekivanih sukoba iz različitih ukrštanja i aktera. Radila je i objavljivala na temu azijskih filozofija, feminističke teorije, teorije prevoda i tzv. “južnih” epistemologija i nada se da su imale barem neki mali ograničeni uticaj na neke od čitalaca i studenata. Ne misli da je sama imala neki širi društveni uticaj. Smatra da za „ove“ stvari treba vremena tokom života jedne osobe.

Aktivista