Tokom mog života stalno sam se suočavala sa izazovima jer sam bio drugačija i borila sam se da zauzmem mesto u svom društvu. Kao Albanci doživeli  smo političku i sistematsku represiju od tadašnjeg jugoslovenskog i kasnije srpskog režima. Egzistencijalni značaj zaštite identiteta bio je lekcija koju sam naučila veoma rano. Kasnije sam diskriminisana jer sam bio Albanka u stranoj zemlji, ili zato što sam bio devojčica. Ali nikada nisam priznala da sam podvrgnuta bilo kakvoj diskriminaciji. Otuda, otpor ili upornost i poverenje u jednakost simbolišu moj rad i karakter.

Opis mog života bi izgledao kao neverovatan film. Kada sam imala 13 godina, morala sam da napustim Kosovo zbog političkih obaveza mojih roditelja. Bila sam u pubertetu a to je doba kada je jedna osoba počinje da formira ličnost, kada stvora prve društvene veze sa krugom ljudi van porodičnog kruga i to vam daje osećaj da ste počeli da prihvatate svet. 1991. godine, puno organizovanih demonstracija, kada sam kao predsednica odeljenja morala da vodim računa da odluke koje smo donosili da pobegnemo sa časa ne budu sabotirane ni od jednog druga, a bežali smo kako bi izašli na ulicu, da tražimo naša ljudska prava za dostojanstveni život. Donosili smo odluke demokratskim putem, jer kada je neko predložio da idemo na ulice, prvo sam pitala razred šta oni misle o tome i da to treba da bude jednoglasna odluka. Organizacija odeljenja i situacija u to doba dala mi je osećaj da sam deo nečeg većeg u službi društva, više nisam bila u svojoj ulozi kao pojedinac, već́ u svojoj ulozi kao deo društva. Taj osećaj me je naučio koju važnost ima i šta znači država, identitet ili domovina. Tada sam shvatila značaj društvene organizacije i osnove filozofskog shvatanja pojma slobode. Moja sloboda se završava tamo gde počinje sloboda drugog. Ako se ine slažu sa mojim mišljenjem, moram tolerisati i poštovati taj stav. Zato što ja kao pojedinac ne mogu sama da preživim, i da ja potpuno zavisim od ljudi oko mene i njihovih ideja o suživotu i društvenim normama. Ali, takođe sam shvatila da krug pokušava da nametne svoje norme. Stoga, moj život je karakterisan kroz borbu za očuvanje ličnog identiteta s uticajem na okruženje kroz moje vrlo često revoltirane delatnosti.

Na pitanje kako je počela da se bori za prava zena, Luljeta je odgovorila. Moja porodica je naučila da sam ja od ranih dana bila osetljiva na ovu temu i da sam dizala glas protiv nepravdi u porodičnom krugu, kao i priče u različitim medijima. Međutim, vidim svoju posvećenost kao borbu za ljudska prava, prava svih, a ne samo žena. Ponekad se pitam da li bi bilo bolje da ne govorimo o ženskim pravima uopšte, već́ da se bavimo samo ljudskim pravima. Međutim, ja se borim za jednaka prava za sve jer čovek se rodi sa jednakim pravima. Priroda nije napravila nikakvu razliku između ljudi, ali su ljudi napravili razlike. Razlog za moj angažman je da verujem u princip pravde i ravnopravnosti među ljudima. Istovremeno sam shvatila da je pravda temelj zdravog društva, bez koje se sfera javnog ili privatnog života ne može pravilno regulisati. Moj nedavni konkretni angažman se fokusirao na pronalaženje pravnog prostora u Porodičnom zakonu ili Zakonu o zaštiti od nasilja u porodici, kako bi se eliminisale te nesigurnosti u relevantnim članovima. Isprva, kada sam izrazila ogorčenje zbog nefunkcionisanja pravosudnog sistema ili zloupotrebe službenog položaja ili korupcije, ljudi u okolini pokušali su da me izvuku iz tih ideja i pokore moju odlučnost da nešto promenim rekavši da je to nemoguće, jer je to novi sistem. Nisu verovali da mogu da napravim bilo kakvu razliku, čak i najmanju. Ideja im se dopala, ali su videli svaku promenu kao nemoguću. Bilo je i onih koji su hteli da da prestanem i govorili mi o izazovima sa kojima ću da se suočim. Ali sam ih zamolila da me ne zaustavljaju i da prestanu da o tome pričaju negativno, jer sam bila odlučna da pokušam da uradim ono u šta sam verovala i bila sam spremna da dam sve od sebe.

Projekat koji će Luljeta uvek pamtiti je zadatak koji je sebi dodelila u izradi inicijative za dopunu i izmenu Zakona o porodici, u vezi sa nasljeđem zajedničke imovine nastale u braku i kako bi se ona trebala podeliti na jednake delove među supružnicima. To je bilo izazovno jer sam bila političar, a ne pravnik, kaže ona. Iznad svega, nisam znala da li će to uzeti u obzir. Međutim, u slučajevima koje sam znala, iz mog ličnog iskustva koje sam prošla kroz sud kao uzrok nasilja u porodici, znala sam da je velika nepravda nad ženama u našem pravosudnom sistemu. Zato sam odlučila da analiziram socijalnu situaciju žena, relevantni pravni okvir sa međunarodnim konvencijama i domaćim zakonima, da napravim prezentaciju sudske prakse i pokažem kolike su te razlike između zakona i stvarnosti u sudskoj praksi, a onda da kažem koliko je neophodno da se pojasni zakon. Ovaj predlog da se promeni zakon dala sam bez ikakve finansijske pomoći ili profesionalne, napravila sam ga tokom perioda kada sam i sama prolazila kroz ove izazove i kada sam shvatila da je institucionalno i sistematsko nasilje koje se dešava na Kosovu nad ženama mnogo teže od nasilja u porodici. Zbog toga je bilo neophodno da neko podigne svoj glas. Nisam znala da li to može da uspe, jer nisam imala organizaciju, kontakte, finansije. Ništa osim čvrste volje da ovu stvar proguram napred. Posebno je to da sam krenula sama, ali sam uput naišla na veliki broj ljudi koji su me podržali i inspirisali me, sa kojima sam se zajedno borila za ovaj projekat.

Jednakost rodova na Kosovu postoji za sada samo na papiru. Realnost je potpuno drugačija. Zato što je sama društvena svest patrijarhalna, toliko da i same žene kada se razvedu i traže svoj deo bogatstva, čini im se da uzimaju nešto od muža. Većinu žena je sramota da traže svoj deo imovine, jer društvo nije računalo rađanje dece, odrastanje i vaspitavanje dece i održavanje kuće kao posao. Ovo je i posledica pomirenja zena sa potcenjivanjem njihovog doprinosa u društvu.

Osnaživanje žena je prevashodno uklanjanje samih žena od rodnih stereotipa. Žene ne znači da se bave poslovima koji bi trebalo da budu rezervisani za žene, ali ne samo na tome. To ne znači da se treba ograničiti samo na prava žena. Moramo početi da nudimo našu viziju razvoja društva uopšte bez razlikovanja tema. Moramo da osvojimo hrabrost da budemo dobra organizacija žena na drugim temama koje se ne odnose samo na ženska prava niti na ljudska prava, već́ i na otvaranje debata o temama poput sigurnosti, pravde, ekonomije itd. Osnaživanje žena zavisi od same žene, ali naravno promenom pristupa muškaraca. Mislim da  su rodna diskriminacija i rodni stereotipi teški i za muškarce jer opterećuju muškarce sa muškim stereotipom koji je prevazišao tek trenutni milenijum. Verujem da muškarcima treba više socijalne emancipacije od žena. Muškarci su ti koji treba da budu hrabriji, nežniji i osetljiviji u odnosu na svoj krug i žene. Muškarci imaju pravo da budu nežniji i da ih zbog toga ne ismeva nas patrijarhalni krug.

Projekti u koje je bila uključena i koja su imala uticaj na društvo su: Lobiranje članova parlamenta za izmene i dopune Zakona o porodici; Javna svest o zajedničkoj imovini; Predlog za izmenu Zakona o porodici, koji je usvojen od strane Odbora za zakonodavstvo.

Trenutno je Luljeta majka dve ćerke i direktorica NVO Inicijative za pravdu i jednakost, ali istovremeno pokušava da završi doktorske studije iz političkih nauka, spoljne i sigurnosne politike.

Aktivista