Jadranka Miličević je sama po sebi heroina. Pre no što je rat uzburkao njen život, ona je imala sretno detinjstvo, okružena sjajnom ljubavlju i uspela je da realizuje neke od svojih snova iz detinjstva. U prvom razredu, zbog uspeha dobila je knjigu pod nazivom „Priče partizanke“. Jadranka je takođe bila jedna od šampionki u stonom tenisu za grad Sarajevo, dok je u dobi od 21 godine napravila prve korake ka svojoj nezavisnosti. Tokom sedamdesetih godina prošla je test vožnje, u to vreme vožnja je bila privilegija muškaraca a ne mladih žena.

Godine 92-96 su bile veoma teške za nju. Godinu dana pre početka rata u Bosni i Hercegovini počela je da se suprotstavlja onima koji su govorili u njeno ime, tražeći više prava za žene, kao miroljubiva aktivistkinja, rekavši NE ratu i nasilju. Bila je prisiljena da napusti svoju uništenu kuću i pronađe sigurnu adresu za svoju porodicu; tako se 1992. godine preselila u Beograd kao izbeglica, živeći u malom stanu Zemunu sa svoja dva mala sina i majkom, a suprug je ostao u Sarajevu.

Njen boravak u srpskoj prestonici propraćen je mnogim aktivnostima. Ona se pridružila Ženama u crnom od 1993. do 1996. godine, u znak protesta zbog zločina koje je Srbija počinila u regionu, posebno u BiH.. Tokom ovog vremena ova grupa je bila prozor u svet koji nudi mnoge prilika i trenutaka srećne u kriznom periodu nasilja. Jadranka se seća kako su organizovali koncerte u kampovima, pozorišne predstave, časove jezika i fotografije. Iz tog perioda, Jadranka spominje knjigu pod nazivom „Sećam se“, u kojoj su prikupljena lična iskustva žena izbeglica.

„Svake srede smo išle ​​na Beogradski trg i protestovale protiv kriminalnog režima koji je bio odgovoran za ratove.

Jadranka je našla oslonac i mir u svojim prijateljicama „Žena u crnom, koje su joj dale podršku kako bi naučila i pomogla na telefonskoj liniji SOS za žrtve seksualnog rata u Bosni I Hercegovini.

Posle rata, vratila se svojoj rodnoj zemlji (Sarajevo), gde se posvetila radu na podršci ženskih prava i izgradnje mira iznad bilo koje nacionalističke simpatije. Ona je jedna od osnivačica dve organizacije „Fondacija CURE“ i „Žene ženama“ i sada radi kao menadžer projekta Care International Balkan, vodeći program za uključivanje Romkinja u zemljama Zapadnog Balkana, koji se realizuje u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori.

Zajedno sa Fondacijom CURE, sprovedene su brojne uspešne inicijative kao što su: 1. Jačanje i uključivanje mlađih generacija u aktivizam i feminizam; 2. Učešće i mobilizacija žena u malim sredinama, zalažući se za promenu patrijarhalnih i konzervativnih politika i za usvajanje konvencija: Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije nad ženama (CEDAW) i Konvencije o sprečavanju i suzbijanju nasilja prema ženama i nasilja u porodici (CAHVIO). 3. Zagovaranje da se kroz obrazovni sistem spreči i suzbije nasilje i stvori siguran prostor za žene iz LGBT*IQ zajednice, sve to  kroz radionice kako bi se oduprelo homofobiji i transfobiji.

Jadranka je osvojila nagradu „100 heroina sveta“, nagradu koja prepoznaje hrabrost i životni aktivizam mnogih žena u svetu, a 1998. dobila je nagradu za mir za njen doprinos izgradnji mira i promociji ljudskih prava (Njujork, SAD). Ona je bila jedna od prvih žena koje su podstakle širenje feminizma u nepoznatom društvu, pokazujući da feminizam znači jednakost, pravičnost i jednake mogućnosti između žena i muškaraca. Ona je bila i jedna od inicijatora Zakona o rodnoj ravnopravnosti, gde je BiH bila prva država u regionu koja ga je usvojila, ali sa mnogim problemima u implementaciji.

Jadranka Milićević́ je rođena 1957. godine u Sarajevu. Danas je majka dva sina, koleginica, sestra i udovica.

Aktivista