Furtuna Sheremeti (29) rođena je u Prištini, trenutno živi na relaciji Priština – Leuvena (Belgija).

Dugi niz godina ljudi kažu da je njeno ime reč koja je najbolje opisuje. Na engleskom jeziku njeno ime znači oluja. Ona je nezaustavljiva u stvarima koje želi postići, odlučna u svojim ciljevima, brza i samopouzdana pred izazovima. „FURTUNE“, kaže ona, reč je koja je najbolje opisuje i simboliše sve što je ona.

Nažalost, njeno detinjstvo nije bilo lepo. U vrlo mladom dobu se suočila sa situacijom koju ne bi poželela ni jednoj odrasloj osobi, a kamoli detetu, priseća se Furtuna i dodaje da joj je detinjstvo bilo neumorno putovanje koje je jedva čekala da završi. Sve do njene pete godine – kada je njen otac preminuo i kada je sukob između Albanaca i Srba iskrsao – imala je tih i ugodan život. Iako mnogi misle da se ne seća, seća se jako dobro prošlih dana sa svojim ocem koji je tada bio nezaposlen, njihovih putovanja na Rugovu i poslednjeg putovanja u bivši Hotel Union. Njeno sećanje sastoji se od trenutaka koji joj povremeno zagreju srce. Ovo su, kako kaže, neki od tih trenutaka.

Celi život je pokušavala da uredi u tom pravcu kroz različite oblike. Seća se kada je bila veoma mlada i čitala različite knjige koje su u ono vreme bile deo obrazovne literature – bila je frustrirana likovima i njihovim ponašanjem, i seća se da je često razgovarala sa mamom i pitala je zašto su ženski likovi uvek žrtve okolnosti i društva. Obećala je sebi da će se prvo boriti za svoja prava, kako bi mogla da pomogne drugim ženama. Što se tiče porodice i društva – ne seca se posebno trenutka kada ih je pozvala i rekla o svom angažmanu. Oni su videli njen rad i primili njen izbor sa divljenjem. Oni su je podržali i njen posao učinili lakšim, posebno njena majka. Ona je bila njen impuls koji ju je podržao da nastavi o postane to sto je danas, nezavisna osoba koja je voljna da se bori za prava zena bilo kada i bilo gde.

Njen posao je veoma interesantan jer nije u potpunosti specifičan za žene. Ali jedan od glavnih razloga sto je studirala pravo jer je to dalo šansu da pomogne žrtvama. Najveće žrtve u slučajevima na kojima radi su oduvek bile žene. Bez izuzetka. Sada kada razmišlja, slučajevi koji su joj ostali u pamćenju su oni iz perioda kada je radila u Ustavnom sudu. Uvek će pamtiti

ubistvo jedne devojke koja je ubijene u misterioznim okolnostima. Posvetila

je puno vremena tom slučaju, jer je osećala da time pomaze da se glas žrtve čuje. Analizirala je mnoge presedane koji pokazuju da zene ne treba da budu ubijene.

 

Ona kroz izreku koju puno voli govori o jednakim pravima za zene na Kosovu: „Ženama koje žele da budu jednake sa muškarcima – nedostaje ambicija“. Ne seća se ko je to rekao, ali definitivno misli da bi ovo trebalo da postane slogan kroz koji mi žene odlučujemo da živimo. Današnja realnost na Kosovu ostavlja mnogo želja u vezi sa ženskim pravima, ali smatra da je naš pristup više puta bio pogrešan, jer očekujemo da nam drugi daju prava. Dovoljno je da naporno radimo. Nema reči koje mogu da naglase koliko je važno postati nezavisna dama. Svesna je činjenice da to nije lako ali i da nije nemoguće.

Osnaživanje žena za nju je zanimljiva rečenica. Mislim da su žene dovoljno snažne i  da su uvek imale sve neophodne kvalitete ali ih je društvo uverilo u suprotno. Nateralo nas je verujemo da smo slabije, da je naša uloga sekundarna. Po rečima Simone de Bevouir, društvo nas je uverilo da smo mi „drugi rod“. Iz tog razloga, misli da bi trebalo da počnemo više da se fokusiramo na to kako odrastamo i vaspitavamo naše dečake. Predlaže da damo prostor devojkama da dišu. Dozvoliti im da sanjaju. Ovo je, tvrdi Furtuna,  bio važan korak u njenom razmišljanju koji joj je pomogao u zatvaranju jaza između obrazovanja devojčica i obrazovanja dečaka kod nas.

Za sada živi između Belgije i Kosova, jer je na doktorskim studijama na Univerzitetu u Leuvenu u Belgiji – na pravnom fakultetu / kriminologiji. Takođe radi na Univerzitetu u Leuvenu i stalno pokušava da bude aktivna na Kosovu i da se često vraća kako ne bi izgubila kontakt. Obavila je razgovore sa žrtvama ratnih zločina na Kosovu. Žrtve sa kojima je obavila razgovore su žrtve ratnih zločina, silovanja, mučenja, deportacije…žene su i uvek će biti najvažniji predmet u njenim studijama.

U oblasti u kojoj radi, socijalni uticaj je redak. Volela bih da veruje da će rad koji je uradila tokom godina, koji trenutno radi i koji će nastaviti da radi – imati dugoročni društveni uticaj. Zaista je uverena u ovo, a to je jedan od glavnih razloga koji je podstiču da radi sa strastvenom voljom u tom pogledu. Zato što, kaže Furtuna, treba imati na umu da na kraju dana nije lako raditi na nečemu a da se ne primeti plod vašeg rada tamo. Međutim, naglašava da je činjenica da značajne izmene zahtevaju vreme, ali i dalje gaji nadu da će društveni uticaj njenog rada biti primećen u narednim godinama.

Aktivista