Kao što je slučaj sa većinom aktivistkinja na Kosovu i regionu čija je priča delimično napisana, tako je i za Dritu Luri Vukshinaj, aktivistu za prava osoba sa posebnim potrebama, napisano vrlo malo.

Drita Luri Vukshinaj je drugo dete Rabije i Hakije, rođena 3 oktobra 1954, koji su živeli u Kurilu, starom naselju u Prizrenu. Ono su bili jedna mala porodica sa malo rođaka, ali puno ljubavi od prijatelja. U uzrastu od šest godina, ona pada sa drveta duda i zadobija ozbiljnu povredu noge koju nije bilo moguće izlečiti na Kosovu u to vreme. Otišla je u bolnicu u Skoplju gde su doktori preporučili da ostane na lečenje. Međutim, zbog mentaliteta njenog oca i drugih rođaka, njen koji nije dozvolio da mama ostane s njom u bolnici, vratili su se na Kosovu gde su doktori preporučili da joj se noga amputira.  

Kada je napunila 10 godina umrla joj je majka, nakon čega se baka(mamina majka) starala za njih, jer je njen otac bio iz Tetova, Makedonije i nije imao drugih rođaka na Kosovu.

Posle sedmog razreda, Drita upoznaje ženu koju nije ranije poznavala, i koja joj preporučuje bolnicu u Banjici, u Srbiji. U tajnosti, bez reči ikome, ona je pripremila sve potrebne dokumente. Njena porodica nije znala za ovaj plan. „Kada sam pripremila sve dokumente, rekla sam svom tati, idemo u Banjičku bolnicu, jer želim da idem tamo„, ispričala je Drita buntovne trenutke iz svog detinjstva.

Naravno, mentalitet njenog oca se nije tako brzo promenio i on je bio protiv toga da njegova ćerka boravi u Srbiji na lečenju. Ali je Drita pretila da će skočiti sa prozora, ako ne potpiše dozvolu za boravak u bolnici. U bolnici je ostala neko vreme, tamo je završila osmi razred, naučila je jezik znakova i noga je počela da joj se oporavlja. Uvek je govorila da je rođena po drugi put, kada se vratila u svoje rodno mesto posle četiri obavljenih operacija u Beogradu.

Kada je dostigla uzrast za srednju školu, njen otac ju je primorao da se završi školu za daktilografkinju u Prištini, ali je Drita bila protiv, ona je sanjala da postane mašinski inženjer. Morala je da laze svoju porodicu da navodno ide u školu u Prištini, dok je pohađala časove u tehničkoj školi u Prizrenu, bez ičijeg znanja. I, bila je jedina devojka u razredu.

Kada se upoznala sa Akikom (svojim suprugom) u početku je odbila njegovu ponudu za brak zbog noge koja se još uvek nije oporavila, ali se 1977. godine udala za njega. Pre no što se udala za Akika, Drita je bila jedna od prvih devojaka iz grada koja je išla u prvu diskoteku u Prizrenu zajedno sa svojim starijim bratom Iljazom. U to vreme bila je sramota da se jedna žena zabavlja … 1974. godine radila je kao menadžer u Printeksu, fabrici sintetičkih vlakana u Prizrenu.

Od 1994. godine radila je bez prestanka kako bi ljudima sa posebnim potrebama dala više dostojanstva. Iste godine otvorena je kancelarija organizacije HANDIKOS u Prizrenu, gde je registrovano samo 200 članova. Nakon završetka rata na Kosovu, kod njih je počela da stiže humanitarna pomoć́ i registrovani su mnogi ljudi sa posebnim potrebama. Drita je zajedno sa timom izlazila na teren, radila danonoćno ne bi li identifikovala i registrovala ljude sa posebnim potrebama. Mnogi od njih nikada nisu napustili kuću zbog porodice koju je bilo sramota da ih drugi vide sa takvim detetom.  

Radila je nekoliko godina kao koordinator ili kao menadžer programa u HANDIKOS-u, kada je u martu 2008. godine osnovala jednu od prvih sportskih udruženja za osobe za posebnim potrebama pod imenom “KBK MARSI“- košarkaški klub sa invalidskim kolicima. Ova organizacija je osnovala i grupe žena u sportu kao: ping-pong, pikado, šah i plivanje, kao i obuku za žene da koriste kolica tokom atletskih takmičenja.  2011. godine osnovala je organizaciju “Žena za ženu sa posebnim potrebama“ koja je stremila ekonomskom i političkom jačanju sa posebnim potrebama i ravnopravnim mogućnostima u zdravstvu.

Drita je sa svojim organizacijama bila prva koja je omogućila 20 ženama sa posebnim potrebama da dobiju vozaču dozvolu, organizovala je kurseve opismenjavanja, obuke i kurseve za izradu bižuterije, šivenja i kompjutera. Sa svojom organizacijom je prvi put omogućila mnogim osobama sa posebnim potrebama rehabilitaciju na Jadranskom moru u Albaniji. Drita je takođe bila jako aktivna u Ženskoj mreži Kosova još od njenog osnivanja.

Ali su Dritini snovi ugašeni na pola puta kada joj je 2014. godine dijagnostikivana bolest raka. Drita se do svog poslednjeg dana, kada je zatvorila svoje oči 8. Marta 2016,sa mnogo strasti ljubavi borila za prava osoba sa posebnim potrebama. Njena prijateljica i saradnica Mybexhel Zhurri seća se nje ovim rečenicama: “ Često osećamo da je naše svetlo ili osećaj smanjeno da bi ga neko drugi oživeo.“ Veoma smo joj zahvalni što nam je pomogla da ponovo doživimo taj osećaj. Nakon gubitka dragog prijatelja shvatamo koliko su bili vredni i koliko smo bili bogati time što smo ih imali. Drita nas je naučila da bez obzira na nepriznavanje ili ne ocenjivanje naše borbe, moramo nastaviti sa mnogo posvećenosti određenim ciljevima, odnosno reći da smo zadovoljni i ispunjeni.

Drita Vukshinaj je preminula ostavljajući za sobom jedno drvo ispunjeno cvrkutom… ostavljajući za sobom tri kćerke: Sherifa, Fjolla, Filloreta i supruga.

Počivaj u miru gospođa Drita!

Aktivista